Hyperborea će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo je bila priča o Islandu, a drugi deo predstavlja odlomak proze o Grenlandu, nakon čega će uslediti i putopisna proza o Norveškoj, Švedskoj i ostalim skandinavskim zemljama.
PREPOZNAVANJE
Na
Bjati smo naleteli još pre no što ćemo stići u Upernavik. Tačnije, ona je
pronašla mene. Na aerodromu u Ilulisatu na koji smo iz Kangerlusuaka sleteli.
Iščekujući
let za Upernavik, D i ja smo se osvrtali po aerodromskoj zgradi. Nekakve
informacije su dopirale sa zvučnika, ali bile su na jeziku koji nismo razumeli.
Jedina letilica koja se na pisti nalazila, više je nalikovala helikopteru, nego
avionu. Nismo bili sigurni da se tu nalazila zbog nas i da ćemo se u nju
ukrcati. Nikoga od aerodromskog osoblja nije bilo u blizini. Oko nas su se
motali samo Eskimi okruženi mnogobrojnom decom.
Odjednom
me nepoznata žena oslovljava po imenu. Eskimka nalik muškarcu, kratke čekinjaste kose i bez trunke šminke,
obraćala se upravo meni.
Da
li haluciniram? Da li je ova žena izgovorila moje ime? Da li je rekla da se
zove Bjati? Bjati iz muzeja? Da li sam ja to već u Upernaviku? panično
razmišljam jer jedino je Bjati znala da dolazim.
Ali,
ona je živela u Upernaviku.
“Bjati.
Iz Upernavika?” zamuckujem.
“Da,
ja sam.”
“Da
li smo mi to u Upernaviku?” postavljam sad već glupo pitanje potpuno zbunjena
svim dosadašnjim letelicama, presedanjima i grenlandskim imenima mesta koja su
mi sva slično zvučala.
“Ne,
nismo. Ovo je Ilulisat”, odgovora mi držeći za ruku kosooku devojčicu.“Ovde sam
sa porodicom. Na odmoru. Tebe će u Upernaviku sačekati, Sara. Vidimo se sutra u
muzeju.”
Uprkos
tome što su me upozorili da Eskimi nisu previše druželjubivi, bila sam razočarana
jer Bjati se nakon tih reči izgubila. Bez obzira na to što je vrlo dobro znala
da sam prvi put u njenoj zemlji.
I
što je bilo očigledno da se u njoj ne snalazim.
No,
nisam imala vremena za samosažaljenje. Sedišta u avionu nisu bila numerisana i
putnici su, u panici da će ostati bez mesta, počeli da trče ka tom najmanjem
avionu u koji sam se ikada ukrcala. Mislim da u njemu nije bilo više od
tridesetak sedišta.
Jedina
slobodna mesta bila su ona ispred kapetanske kabine na kojoj je bio nacrtan
Eskim koji kolje foku! Što je ulilo novu dozu strepnje u moje već dovoljno
zbrkane emocije.
Budući
da su bila okrenuta jedno naspram drugog, sedišta su ličila na ona u vozu. Tako
smo se D i ja smestli nasuprot klincima koji su sve vreme piljili u nas. Uz to
su urlali i skakali po sedištima, dok su ih majke i očevi posmatrali s ponosom.
Ispostaviće
se da je Grenland dečiji raj. U kojem caruje anarhija. Kako Eskimi pokazuju
sujeverje i strah u odnosu na prirodu i duše umrlih predaka verujući da se deca
rađaju s mudrošću i magijskim moćima tih predaka, zbog straha da bi
kažnjavanjem narušili mir mrtvih duša i
decu doveli u opasnost, eskimske vaspitne metode se graniče sa haosom. U
Upernaviku roditelji ne teraju decu da rade domaće zadatke niti im ikada
zabranjuju da se igraju. Njihovi saveti se završavaju pričom o vremenu, hrani,
prirodi i lovu.
No,
u momentu kada letimo ka Uprnaviku, ja o tome još ništa ne znam i s nevericom
posmatram tu nesnosnu decu i njihove flegmatične očeve i majke.
Kako
ispred sedišta u avionu nije bilo moguće postaviti stoliće, piće kojim nas stjuardesa služi, držimo u
rukama.
“Želite
li keks?” nudi me s osmehom.
“Ne
znam da li ću uspeti”, odgovoram, jer u levoj ruci sam držala sok a u desnoj
kafu.
“Snaći
ćemo se”, odvraća strpavši mi keks direktno u usta.
Za
razliku od Bjati koja na nas nije obraćala pažnju, stjuardesa se sve vreme
motala u našoj blizini.
Pomislila
sam zato što je bilo očito da smo jedini stranci.
Ispostavilo
se da je stajala iznad naših glava jer je, u slučaju prinudnog sletanja, naša
obaveza bila da osposobimo izlaz. Nije mi bilo najjasnije zašto su nama dvoma
dodelili ovu ulogu, ni kako bismo se mi to sporazumeli sa ostalima u slučaju
opasnosti.
Mada, to ni nije bilo bitno. U slučaju da
nešto pođe naopako, sa ledenim morem pod nama, ionako nismo imali nikakve
šanse.
Zato
smo joj se D i ja osmehivali. I pretvarali se da pratimo njena uputstva.
Zaista
do tada nisam letela tako malim avionom. Niti ovako nisko. Činilo se da letimo
svega nekoliko metara nad tlom. Što naravno nije bila istina.
Veoma
jasno se pod nama video led, jezera, brda i ledene sante. Zavedena magijom
prirode, ubrzo zaboravljam na glad koja me je već dugo mučila, i na stjuardesu,
i na prinudno sletanje, i na Bjati.
Sve
vreme fotografišem prirodu i, krišom, klince koji se klibere upirući prstima u
našem pravcu.
Čime
baš nisam oduševljena.
Pre
no što smo sleteli ukazale su se prve kuće a potom i aerodromska pista.
“Evo ga Upernavik”, dreknula je Bjati, no to
sam i sama bila shvatila. Blagi udarac objektiva fotoaparata u prozorsko okno
bio je znak da smo dotakli pistu.
Ako
je aerodrom u Kangerlusuaku ličio na vagon-restoran, a onaj u Ilulisatu na
kantinu, upernavički je podsećao na kiosk brze hrane. Preciznije - na kiosk s
betonskim prilazom koji je simulirao pistu.
Na
aerodromu nas nisu dočekali dobrodušni grenlandski lovci niti njihove žene u
nacionalnoj odori. Niti nas je čekala ta misteriozna Sara koju je Bjati
spomenula.
U
Upernaviku nas nije dočekao niko. Što se nije moglo reći za one koji su sa nama
doleteli i koje su rođaci i prijatelji sačekali euforično mlatarajući
zastavicama Grenlanda.
Nisam
baš mogla da zaključim ko je to koga čekao jer svi su se na tom aerodromu
poznavali. Uostalom, čak sam i ja znala nekoga. No Bjati mi baš i nije bila od
pomoći.
“Ovo je vaš vozač”, rekla je kada su se svi već bili
razišli svojim kućama.
“A
gde je Sara?” brinulo me je.
“Čekaće
vas pred svojom kućom”, odgovorila je.
I
nestala.
***
Naravno
da nisam očekivala da ću na Grenlandu ugledati leš tek ulovljenog irvasa nad
kojim su nagnuta raskrvavljena usta gladnog Eskima. Ali, u Upernavik sam
sletela ispunjena strahovima, iščekujući ledene snežne mećave, kovitlace struja
i vetrova i krvave ledene sante.
“Da
li znaš da su zbog nedostatka serotonina, Eskimi skloni samoubistvu. Statistike
govore da se ubijaju iz pištolja ili iz puške, vešanjem ili skakanjem s
visine”, pripremila me je za put moja dobro obaveštena
prijateljica.
Uprkos
podatku da je u poslednjih sto godina jedan jedini čovek završio u ustima
morskog psa strahovala
sam i od ajkula. Kao i da se ne udavim u vodi.
Onaj
ko upadne u severno more, umire veoma brzo, izguglovala sam na internetu, očajnički plivački
pokreti samo ubrzavaju pad telesne temperature. Udovi počinju da trnu, telo se
koči a ravnodušnost i san opsedaju nesrećnika. Utopljenike u polarnim morima
nikada ne traže jer se zbog hladnoće leš ne pojavljuje na površini. Čovek,
jednostavno, nestaje bez traga.
Zahvaljujući
tom istom internetu saznala sam i da su najstariji sačuvani grenlandski
spomenici – mumije. Nikakvi crteži, pesme, zapisi u pećinama ili slično, već
ledom mumificirana tela šestoro žena i dece.
Lica
svih žena bila su izbrazdana crnim tetovažama, pisalo je, pretpostavlja se, da je zbog zbog
drevnog inuitskog verovanja da nakon majčine smrti dete ostaje nezaštićeno,
otac jedno od dece udavio ili ga je zakopao živog.
A
onda sam sebe ubedila da mogu oboleti i od kajak-angst sindroma – fobije
koja pogađa isključivo punoletne Eskime u kajaku jednosedu!
Strah
od depresije i Eskimi (samo) ubice bile slike koje sam ponela u Upernavik, u
kojem je upravo tekao moj prvi grenladski dan.
***
Ponadala
sam se da je Sara pričljivija od Bjati, da će nam pomoći da se snađemo. Da ćemo
s njom lakše uspostaviti prisniji odnos. No, iako je od Bjati bila mnogo mlađa
(uz to i prelepa), ona će se sve vreme vladati poput nje.
Ušavši
u automobil Sara je promrmljala nešto što je verovatno bio pozdrav. I zaćutala.
Put
do muzeja je bio neobično uzak i strm.
Nebo
načičkano debeljuškastim oblacima.
Sunce
je sijalo.
A
nad upernavičkim kamenim strminama su poput pečuraka izranjale drvene kućice.
Crveni, plavi, ljubičasti i zeleni kućerci čija je lepota topila hladnoću kojom
su nas dočekali.
Činilo
mi se da sanjam. Da započinjem novi život. Na nekoj drugoj planeti. Odjednom mi
se moj dotadašnji život učinio prozaičnim.
Zaželela
sam da ove slike zauvek utisnem u pamćenje.
Ovo
čudo. I lepotu.
Uprkos
odsustvu dobrodošlice.
“Stigli smo”, prenuo me je iz hiperborejske
narkoze Sarin glas.
Zaustavili
smo se ispred kuće koja je mogla postojati samo u bajci. Crvene kućice od
drvenih dasaka, i crnim crepom. Opasane morem po kojem su se belasale sante.
Iako
je bilo jasno da nas neće strpati u šator od životinjske kože i da su zavese od
životinjskih creva daleka prošlost, očekivala sam skromni kućerak s medveđim
kožama na zidovima, šporet na drva i isečke iz novina polepljene po zidovima.
Nikako kuću s nameštajem iz Ikee, aparatom za filter-kafu i mikrotalasnom
rernom. Zapravo, kuća je bila skandinavske provenijencije baš kao i ostale kuće
u Upernaviku. Jedina upernavička zemunica decenijama već služi samo kao
muzejski eksponat.
“Ovo
je vaš ključ. Vidimo se sutra u muzeju”, rekla je.
slika autorke
I
to je bilo sve.
Nisam
znala da li Sara radi u muzeju, ni gde jer on smešten, niti kako ćemo ga
pronaći. Jedino što sam bila u stanju da izustim bilo je: “Gde možemo kupiti
nešto za jelo?”
Supermarket
se nalazio u centru. Tačnije, na popločanom platou koji su ovde smatrali
centrom. Na kojem, sem nekoliko klupa, kao i bolnice, luke i stračkog doma u
blizini nije bilo bukvalno ničega.
U
supermarketu su rafovi bili poluprazni. Na robi nisu bile istaknute cene. Nije
bilo voća niti povrća. I sve je bilo preskupo. Nekoliko puta skuplje no u
Srbiji.
Narednih
dana prodavnica će biti još praznija. No to meštane neće posebno uznemiravati.
Ukoliko je bilo hrane, oni su je kupovali, kada je nije bilo, oni su
preživljavali i bez nje.
Uostalom,
nije bilo razloga za brigu, za razliku od svojih dedova koji su u krajnjoj
nuždi mogli pojesti prokuvane čizme, delove kajaka pa čak i umrle rođake,
meštani su danas u kućama imali zamrzivače prepune fokinog mesa.
Odlomci
iz romana Ljiljane Maletin Vojvodić, Oni
koji jedu sirovo meso, Mediteran publishing, Novi Sad, 2011.
Fotografije
i tekst Copyright © Ljiljana
Maletin Vojvodic
Web-site autorke: ljiljanamaletin.wordpress.com
